Prašina je sakrivala put.
Istezao bi prste kadkad da proveri pokreću li se. Mogu li se pokrenuti.
Prsti desne šake bili su ukočeni.
Čvrsto zgrčeni.
Stiskao ih je u istom položaju.
U pesnici.
Dizao bi po prst.
Jedan za drugim. Redom.
Od malog prsta do palca, širio bi šaku.
Istezao, pa savijao u pesnicu.
Grčio.
Savijao u pesnicu.
Radio bi to u pokretu.
Stiskao je i vilicu i škripao zubima.
Udisaji i izdisaji su kratki. I sve brži.
Postajali bi sve kraći. Pri izdisaju, oštro, kratko strujanje daha seklo bi vazduh.
Pri svakom izdisaju.
Brzo i bez milosti bi seklo vazduh. Razdiralo. Cepalo.
U delićima sekunde.
U stotinkama.
Vazduh koji je sve teže udisao.
I zvuk je dolazio sa strujanjem, zvuk koji je podsećao na huk. Što je njegov korak bio brži, huk je postajao dublji. I kraći. I glas bi bio hrapaviji. Promukao kao da dolazi iz pluća nekog starca.
Zvuk sa kojim su glasne žice izgubile bitku.
Izgubile jer sa svakim udisajem pluća bi uvlačila i deo prašine.
Prašine koja se dizala brzo kao što su se smenjivali udisaji i izdisaji. I njegovi koraci. Koraci koji su plesali u prašini. Prašini koja se od čvrstih i brzih udaraca stopala o zemlju, podizala. Lebdela u vazduhu. I ta prašina obojila bi te kratke izdisaje pre nego što bi potpuno nestali. Nestajali. Umirali zbog udisaja.
I ne zbog huka koji je dolazio iz pluća, već zbog prašine koja se dizala sa zemlje, moglo bi se izmeriti koliko brzo je disao.
Koliko brzo je srce kucalo.
Koliko se brzo telo pomeralo.
I koliko brzo je trčao.
A trčao je kao da trči danima.
Trčeći napred, zbog pokreta ruku, i pesnicu bi sve više dizao gore.
Spuštao i dizao.
Pokreti ruku izgledali su kao zaglavljene skazaljke na satu.
Napred, pa nazad.
Gore, dole.
Telo je gorelo.
Nadirala je krv. Pumpala. Velikom brzinom kroz šake i kroz noge. Kroz butine. Kroz glavu. Najviše je osetio tu krv u obrazima. Obrazi su mu bili upaljeni, kao opekotine. Ulepljeni od prašine i znoja, pulsirali su u ritmu koraka. Brideli.
Goreli.
Goreo je i put ispred.
Kroz prašinu. Od sunca. Kraj mu se nije nazirao. Ne u daljini, u širini. U daljinu, pogled nije ni mogao ići.
Prašina je sakrivala put.
Iz prašine, znojava tela konja hrlila su za njim. Prelepa, znojava tela pojavljivala su se, jedno za drugim, probijajući svoj put napred. Delovala su stameno. Zaneseno. Napregnuto. Izmišljeno. Njihova kopita uništavala su sve pred sobom. Čupala zemlju. Menjala putanju.
Njihova kopita su besnela.
Besneli su i krupni oblaci iza njega.
Krupni oblaci u prašini. Prašina, sunce i žega, bojili su nebo. Od prašine koja se dizala, nebo se žutelo. Od prašine koja je lebdela, crvenilo. Zraci sunca probijali su se kroz crveno nebo i stizali na zemlju užareni i besni. Tako užareni, razdirali su oblake. Tako užareni, svetleli su u oblaku prašine. Crvena sečiva palila su se i gasila, utrkujući se sa znojavim telima. Sunce se beznadežno probijalo.
Delovalo je kao da oduvek trči. Danima.
Kao da se telo toliko naviknulo na trčanje da sada ne bi znalo upravljati udovima sporije. Koračati. Hodati sporije. Usporiti. Taj tempo nije se sad mogao promeniti. Nije mogao biti ni brži ni sporiji. Ni duži ni kraći.
Koraci ni duži ni kraći.
Noge nisu prihvatale promenu ritma. Usporavanje ili ubrzavanje. Skraćivanje ili produžavanje. Noge su se spuštale i podizale u svom ritmu. U svojoj muzici. Lomile pod istim uglom. Ritmu koji se nije mogao menjati. Kontrolisati. Utišati ili pojačati.
Mozak nije bio sposoban da kontroliše. Da upravlja delovima tela. Ritam se slušao izvan njega. Muzika se komponovala izvan njegove kontrole. Mozak je mogao da se prilagođava. Prilagodi. Zameni koračanje trčanjem.
Trčati značilo je koračati.
To je postalo jasno. I mozgu. I telu. I udovima. Svi na istom tragu a posvećeni drugačijim aktivnostima. Odvojeni a spojeni. Razdvojeni a zajedno. Trčali su istim tempom ka cilju.
Cilju koji je možda bio i zaboravljen. Cilju koji je nastajao.
Put se gubio.
U daljini.
Za ljudsko oko.
Imao je put pravac. Fokus. Ideju. Stazu. Trag. Filozofski rečeno.
Nisu mu se jasno mogle razazanti granice, ljudskim okom. Ne gledanjem u daljinu, u širinu.
Nije to bio autoput. Nije to bio glavni put. Nije to bio slepi put. Nije bilo oznaka pored. Bio je to drumski put, prašnjav i suv, kojeg kiša nije umila godinama. Koji nije bio oivičen. Koji nije bio utaban. Stop. Koga su oblikovali kiša i vetar. I sunce i vreme. Stop. Čija je zemlja postajala tvrda. Godinama sve tvrđa. Okorela. Poput betona. Kamena. Stop. Delovi puta nisu primali otiske stopala. Nisu primali njegove otiske stopala. Stop. Zemlja je tvrdoglavo odbijala bilo čiji otisak. Bilo koji trag. Nije bilo znaka Stop. Utabana i izlizana, od kamena, jedino je primala naslage prašine. Ostaci prašine koji još nisu bili okoreli. Koji su klizili koliko je bila utabana. Sjajili se na suncu. Slepljeni sa zemljanim kamenom. Koji su sad otežavali trčanje. Jedino što je vetar mogao da nosi. Jedino što je podizao. Ostaci prašine bili su sad jedino što je vetar mogao da nosi. Krivci što put je zamagljen. Zaslužni što put je čist. Vizuelno posmatrano.
Bio bi to prizor koji se ne zaboravlja.
Jedini na drumu.
Jedini na putu.
Jedini koji je trčao. Jedini koji je trčao danima.
Jedini koji se osmehivao onome što dolazi. Putu koji je nestajao. Putu koji je nastajao. Putu koji se širio.
U oku trkača, video se samo put koji se formira.
U oku posmatrača, sala je bila mračna. Smenjivale su se scene kopita, stopala i prašine. Mesta nisu bila popunjena do kraja.
Bio je on jedini trkač u kadru.
Bio je to prizor koji se ne zaboravlja.
