Zastala je.
Oči prikovane za tvar među prstima. Slika je po prvi put jasna. Zenice se šire. Mešaju se boje. Plava, crvena i žuta. Prvi put hvata se u trenutak rezultat prelamanja svetlosti.
Doživljava ga.
Ali ne može ni izmeriti ni meriti ni predvideti ni prizvati trenutak koji je stigao. Koji dolazi nepozvan. Iako repetitivan. Koji dolazi naglo. Iako repetitivan. Koji dolazi smeo. Iako repetitivan. Koji dolazi u čuđenju. Iako repetitivan. Koji dolazi prvi put. Iako repetitivan. Koji iznova svaki put dolazi prvi put.
Iako iskustveno doživljen.
Sve je u tom činu intenzivirano u reči prvi. Posmatrano van subjekta.
Zastala je.
Prestala disati.
Tu, u repetitivnosti trenutka, prekida se misao.
Tu, u repetitivnosti trenutka, prelazi iz znanog u nepoznato, prvi put.
Dok subjekat je odsutan, sećanje je selektivno. Zato kažemo prvi put.
Tu, u repetativnosti trenutka, uistinu je na delu neobično iskustvo. Reći da je išta manje od neobičnog, svelo bi obnovljen doživljaj na sliku. Aktivnost uhvaćena u kadru. Izglobljena iz delanja. Izvučena iz konteksta. Izmeštena iz procesa. To se najčešće i desi. Ono što se i dešava. Većinom i za većinu. Akcija na reakciju. Doživljaj sveden na naučenu aktivnost. Naučenu aktivnost koja je uslovljena fizikom. Koja dolazi iz želje da se potreba materializuje. Da materija bude zadovoljena, a fizički zakoni ispunjeni.
Zastala je.
Prestala disati.
Ukopana u mestu.
Šta se desilo, šta se dešavalo, i kakvo je to neobično iskustvo bilo?
Mislimo da je neobično jer subjekat je uvaćen u odsutnosti.
Kakvo je bilo? Takvo gde iskustvo se umnožava. Tu se fotografije čina nižu jedna za drugom, po sopstvenom nahođenju. Neke se slike preskaču, iskaču iz ritma i redosleda koji prkosi logici. Ne prati se akcija. Hronologija. Radnja. Ne meša se logika. Iskustvo doživljaja se proživljava iznova prvi put.
Ne zaboravimo, subjekat je bio odsutan.
Takvo gde počinje proces recikliranja. Reciklira misli. Ne meša se logika jer scene se utrkuju. Razmotavaju se od poslednje scene. Ona je po intenzitetu najjača. U toj jačini, postaje sveprisutna. Posmatrano van subjekta, kao da se odvija projekcija. Filma od kraja. Predstave od aplauza. Od utrobe do zalogaja.
Crno-bela ili projekcija u boji? Mislimo da je crno-bela.
Crno-bela projekcija priče koja se priča unazad. Gledanjem unazad, provocira se sećanje. Sećanje je vezano za poslednju proživljenu scenu. U njoj i iz nje provocira interesovanje. U tom sećanju, tačka interesovanja je na vrhuncu.
Zastala je.
Prestala disati.
Ukopana u mestu.
Ukopana u pokušaju.
Mislimo da su misli u pokušaju da razumeju radnju.
Dok posmatra, osećaji se vijaju kroz mentalne prikaze. Od njih se traži razumevanje. Objašnjenje. Dok posmatra, radnja je uvek okasneli momenat u pažnji. Uvek okasneli momenat u toku misli. Uvek ponovljena scena u filmu. Dok posmatra, posmatra se momenat koji kasni. Obuzdava.
Mislimo da bi pravilnije bilo reći zbivanje a ne radnja.
Dok posmatra, po sredi je razumevanje zbivanja, a ne posmatranje radnje. Zbivanje zahteva igranje unazad. Zakasnelo zbivanje kojem nedostaje radnja. Takvo zbivanje posmatra. I u posmatranju se bori.
Zastala je.
Prestala disati.
Ukopana u mestu.
Ukopana u pokušaju.
Ukopana u posmatranju.
U posmatranju zbivanja sladak ukus obuzima nepca. Proziran sok lepi se po prstima. Struktura sa lakoćom menja oblik. Kora škripi pod zubima. Menja boju i truli, izložena vazduhu. U rerni. Kombinuje se sa šećerom. Budi mirise i zvuke. Mirise leta. Zvuke ringišpila i buke. Mirise detinjstva. U kolačima. Mirise jeseni. U sokovima. Mirise škole. Otpada sa drveća, truli po zemlji, raspada se u osušenom lišću. Baca po kontejnerima. Sa medom. Sa cveklom, izrendana. U cvetu na drvetu. Leti po vetru. Rasipa se. Lepi po znojavim telima. Seme je gorkog ukusa. Glatko pod prstima. Veličine kapljice. Seme koje će pojesti, posmatra među prstima. I u tom viđenju oblika, u jednom kratkom oživljavanju mentalne slike i recikliranih osećaja, vidi bez oblika i pre oblika. I u tom obliku, uvek će videti isto.
To je jedino što ostaje od jabuke. Čin jedenja je naučena reakcija. Jabuke koju uvek seče na pola. Kad prelazi se iz nepoznatog u poznato. Lakše je pojesti.
Kažemo prelazi jer mislimo da subjekat iznova postaje odsutan.
Sve je u činu
sledeći put
po prvi put
intenzivirano
u reči
– iznova.
Kažemo iznova jer u procesu je.
