Dolazak

Mirisi su budili telo. 

Od jutarnje svetlosti zatvarao bi oči. Grčio očni kapak desnog oka više nego levog. Desno je suzilo jer svetlost je bunila senzacije u telu. Prijala i smetala. Budila i snevala. 

Bilo je nemoguće gledati. Posmatrati. Udubiti se. Ali potreba da se otvore oči prevladavala je.

Širom otvore oči.

I ugleda put ispred.
Posmatra.
Proceni.
Odmeri.
Oseti. 

Posmatranjem video bi širinu. Gledao izvan granica tog puta. Nesvesno usvojio putokaze, znake i upozorenja. Širina nije ništa drugo do okolnost. Preglednost prostora. Upijanje trenutne okoline. Trenutne okoline koja je nepoznanica. Nepoznanica jer u vremenu je. Isti prostor sledeće sekunde drugačiji je. Postaje drugačiji. Oblikovan vremenskim iskorakom. Vremenskim izmeštanjem. Pomeranjem doživljaja vremena. Doživljaj širine u vremenu čini se neuhvatljivim. Širina u vremenu izmiče. Klizi. Stapa se u već viđeno, a već viđeno može postati ograničeno. Determinisano. Posmatrano kao isto. Posmatrano kao poznato. Kao šablon. Kao obrazac. Nacrt. Model.

Posmatranjem video bi širinu, ali trebalo je da uoči.

Osmotri. Opazi. Napipa. Otkrije. Dokuči. 
Tako, znao bi da proceni da li širina predstavlja problematiku. Prepreku ili potencijal. 

Nepomično je stajao i gledao ispred.

U daljinu. U dubinu.
Nije okretao glavu, nije mrdao telo. Gledao je širom otvorenih očiju u dubinu, doživljavajući širinu, boreći se sa kategorijom vremena.

A vreme je pozivalo na korak. 
Prizivalo reakciju. 
Uslovljavalo pokret.

Pokretanje u bilo kom smeru bilo je na nivou mogućnosti i izbora. 
Procene. 

Bio je u dobroj formi. 

Telo mu je bilo snažno.

Poslednjih dana vežbao je redovno. Spremao se. Još kao klinac znao je da prelazi velike razdaljine. Prvo šetajući a potom trčeći. Sećao se kako bi satima hodao. Kako je bio hipnotisan činom, udubljen u misli, zaokupljen okolinom. Odrastao je u mestu gde je leto znalo da bude nepodnošljivo, vrelo. Poslepodne bi bilo nemoguće izaći na ulicu, ali on je izlazio. Nije voleo da gubi trenutak, iako je na temu vremena počeo dosta kasnije ozbiljnije da razmišlja. Voleo je i da bude sam. Vrućina bi mu to i omogućavala. Poslepodne bi izlazio napolje, na ulicu, u letnju tišinu. Ulice bi se davile u toploti koja se videla u vazduhu.

Voleo je taj trenutak bez ljudi. Bez saobraćaja. Tek bi tu i tamo neki automobil prošao jureći praznim putem. Bežeći od toplote. Tada bi izlazio da hoda. Znao je izgubiti se u razmišljanjima pa je i hodanje dolazilo kao neprimetna aktivnost. Od toplote, odeća bi mu se lepila za telo. Znoj golicao dok se slivao niz kičmu. U takvim trenucima ne bi obraćao pažnju na telo. Nije osećao fizičke reakcije. Nije mu bilo toplo. Nije se gušio u vrućini. Nije mu nedostajalo vazduha. Nije bio ni žedan. Svi fizički oseti postajali bi sekundarni. Dok ne bi potpuno postali neprimetni. Odlazio bi u mislima na različita mesta dok u potpunosti ne bi razdvojilo fizičko od mentalnog. Tu bi izgubio svaki pojam o vremenu. O vremenu koje se meri fizičkim kategorijama. Zaboravljao bi koliko hoda. Korača. Koliko je kilometara prešao. Koju je razdaljinu iscrtao.    

Nepomično je stajao i gledao ispred, u širinu, prizivajući u mislima momenat fizičkog i mentalnog razdora. Razdvajanje.

Procenjivao je. 

Procenjivanjem gledao je mogućnosti. Mogućnosti koje put nosi. Ako se dobro premeri,  put kojim se nikada nije kročilo može postati poznat. Ako se dobro izmeri. Nepoznanica postaje kreacija. Ako se put odmeri. Uklone prepreke, definišu smernice. Nepoznat put onda prati korak. Akt. Ne obrnuto. Ne kreiraju se utabani koraci i pokreti. Ne kreću se stopala po obeleženom putu. Ne puštaju se koraci po utvrđenoj stazi. Ne kreću se kao lijane. Kao lijane koje se jedino i mogu kretati po definisanoj površini, oblikovanoj materiji, telu. Put nastaje dok se korača. Oblikuje se dok je noga još u vazduhu. Definise dok je još u stanju mirovanja. Osmišljava dok su stopala još čvrsto na zemlji. Dok istražuju pokret. Impuls. Reakciju. Poziv. 

Toplota se širila. Predosećala. 

Postajalo mu je sve toplije iako je bio zaštićen hladom drveća. Listovima koji su još uvek pili vodu. I zemlja se počela sušiti i hraniti. Upijati vodu. Tako se i toplota sve više širila u vazduhu. Najavljivala topao dan. Toplota se širila i u telu. Zagrejavala krv. Pripremala materiju za pokret. Gotovo da je mogao da oseti kako struji krv. Kako se ubrzava protok. Pojačava cirkulacija. Pojačava osetljivost na spoljašnjost. Kako koža na telu počinje da se štiti. Grči zbog prijatnih, blagih nadražaja. Trne. Oseća. Upija.

Po navici počeo bi da savija prste na stopalima. Pritiskajući snažnije. Savijajući brže. Pritiskajući jače o zemlju. Zahtevajući kontakt. Tražeći odgovor. Čekajući poziv na pokret.

Tihi su bili svi ti pokreti grčenja. Neprimetni. Prepoznatljivi jedino zemlji pod nogama. Tlu na kojem stoji.

Stajao je i dalje nepomično, posmatrajući širinu. Odmeravao. Mapirao. Ucrtavao. Upijao. 

Hranio se. 

Vazduh je lagano prostrujao. Lišće skoro nečujno zašuštalo. Prvi zrak sunca probio se. Trnci u prstima su zaigrali, zagolicali stopala.

Zakoračio je blago i pustio pokret da kreira putanju. 
Zemlja je prihvatila poziv. 

Telo se probudilo. 

Iza, kamere su se pokrenule. Tihi šapati kovitlali su se u vazduhu. Znoj im je curila sa čela, i prvi udisaji su se konačno čuli. I izdisaji. Utrnulost ruku bila je primetna. 

Samo jednom se snima ovakva scena.