O jabuci

Miris šibice prija. Miris duvana prija. Paljenje i pucketanje bi se čulo da je tišina. 

Ali ovde je danju retko tišina. 

Pojavne tišine nema. Da sve stiša se na momenat, govor prestane, glasovi nestanu, i ostane samo grad da ćuti, ne bi bilo tišine. 

Glasovi su svuda. Nadjačavaju se uvek. Neki su prodorni, duboki. Drugi piskutavi, uzbuđeni, i mlađi. Svi na jednom mestu. Najavljuju svoj dolazak i pre nego se razaznaju. Dolaze brzo i napadno. Mešaju se u vazduhu po svojoj logici i pravilima. Po svojim akcijama i reakcijama. Dolaze pre slike. Pre povezivanja i saznanja. Pojavno su lišeni. Oni koji su tiši i prigušeni, nekad jači su od prodornih. Skriveni možda i najviše remete tišinu.  

Ali ovde je danju retko tišina. 

Sem u prisutnosti. 

Zapamtio je. Viđa me svaki dan, kad iznova dođem u grad. Kad pozove. 
Tu gde sednem je najbolji pogled. 

Pogled na vreme. 
Pogled na životni ciklus jedne građevine. 
Pogled na transformaciju. 

“Bez šećera?”
“Da, da, bez šećera.”

Drveće i žbunje izmeštaju iz vidokruga ljude i građevine. Pružaju udobnost. Nekad samo sednem da popijem kafu. I ne pita više da li je bez šećera. Nekad sednem da popijem čaj. Ni tad ne pita da li je bez šećera. Uvek nasmejan, ali tajno. Uvek spreman da ugosti. Ni po čemu različit od drugih a opet jedinstven. Nije to uloga koju bi izabrao da je imao mogućnosti. No i dalje je dobro igra.  Dok stavlja tortu na sto, komentariše koliko slatkiša mogu da pojedem, smejući se. Kaže da postajem pravi poznavalac slatkiša. Ne bih mogla da izdvojim ukus, svaki upotpuni pogled. I sa svakim zalogajem, vidim nešto novo. Vidim novu transformaciju. 

Jer stoji ona tu vekovima. 

Preobražaj je nužan. Generacije su prolazile. Koračale istim putem ka njoj. Ulazile na ista vrata. Prolazile istim hodnicima. Zastajale na istim mestima. 

Stoje i danas. 
U redovima. U kolonama. 

Šta li vide? 

Kakve bi sve priče ona pričala! Slušaoci bi utihnuli. Sluh bi utrnuo. Tela bi bila nepokretna od priča. O tome ko je sve ulazio i izlazio. Ko stajao pred vratima. Ko stajao na dovratku. Ko oslikavao. Ko doslikavao. Ko urušavao. Ko lišio lepote prvog arhitekte. Ko plakao. Ko se smejao. Ko vodio bitke. Ko unutrašnje. Ko spoljašnje. Ko je tu ostario a ko se regenerisao. Ko se vraćao. I ta njena izbledela crvena boja, mami pogled. I ta betonska ograda oko nje izaziva nove doživljaje. Fragmente. Kroz njene četvrtaste metalne prozore, ukazuje na skriveno. Na neispričano. Na proleće, crvene ruže krče svoj put kroz njih. Priroda iza zida buja. Mačke se provlače kroz opne, nezainteresovane za ljudsko prisustvo. U nekoj ličnoj misiji, potrazi. Iz daljine, svaki prozor pruža drugu sliku. Drugačije priče danju. Drugačije noću. Na različitim jezicima. Iz daljine, tu gde sedim, vidim tajne. 

Jer stamena je i čvrsta. 

Nepokolebljiva. Osakaćena ali istrajna. Ogoljena i otvorena. U svojoj tihosti, ona vodi putnika kroz vreme. Ko se osmeli da putuje i ko želi da čuje priče. Ko može da ih pročita i ko zna da čita. Otvorena kao knjiga izložena u muzeju. Ko zna da sluša, povešće ga na dalek put. Srećni će pokupiti po koju priču, po koju mudrost, jer predah je za sve putnike. I ove glasne, i ove prisutne. Prisutni će zanemeti. Utihnuti. 

Spoljašnjost njena je velelepna. Građena je da okrepi putnike. Bude tačka grada. Mesto polaska i dolaska. Povratka. 

“Izvinite, može račun?”

U neke gradove se vraćaš.

Miris ukusa ti prija. 
Nepca su nadražena. U izazovu. Ukusi pozivaju telo, prizivaju poznata iskustva. Neki bude slast. Neki glad. Neki neprijatno nadražuju čula. Sva čula. Neki testiraju volju. Neki telo. Neki posvećenost. Neki se prvi put doživljavaju. Neki su isključivo tu da nahrane telo. Održe telo. Osnaže materiju. Podrže fizičke procese. Učine je održivom. 

Duge mogu biti šetnje gradom. Telo mora ostati snažno. Materija je potrošna. 

Osim ako se ne šeta mislima. 

Večne su te šetnje gradom onda.

One koje počinju i završavaju se u istoj tački. Koje ne razlikuju start i cilj. Koje ne razlikuju crveno i zeleno svetlo. One koje su počele pre početaka. 

Miris Istoka prija. 

Miris koji se i čulom sluha razaznaje. Zveckanje posuđa, točkovi kolica, bacanje stakla, slaganje kartonskih kutija, prodavci sladoleda, kokica, kukuruza, kestenja i đevreka. Ili lubenica i ceđene pomorandže. Razaznaju se mirisi, podsećaju. Mirisi koji već imaju svoj zapis u telu, u svesti, u duhu. Odavno prisutni su. 

Reklo bi se možda od početaka. 

“Šta misliš gde si možda živeo ranije?”
“Mislim da živim sad i ovde u ovoj zemlji.“
“I ja mislim da živim sad i ovde, ali ne isključujem mogućnost da sam nekad živela negde drugde.”
“Misliš kao u prošlim životima? Ja mislim da sve može da se objasni racionalno.” 
“Ja verujem da može da se objasni racionalno.”
“Ne znam što svi zamišljaju da su bili neki mnogo važni ljudi.” 
“Ja ne mislim da sam bila neko važan ranije.”
“Dobro, onda sam živeo u nekoj zabiti na Sibiru i lovio neke životinje.”
“OK, ja sam živela u nekoj šumi i pravila korpe od pruća.”

U neke gradove se vraćaš.

Miris Istoka ti prija. 
Pun je senzacija. Oseta. Sećanja. Senzacija koje traže ispunjenje. Dopunjavanje. Traže da se nanovo ožive. Da se ponovo uspostavi veza. Da se ponovo iscrta put. 

Zovu te. Traže te. Mole te. Nekad agresivno zahtevaju iako ne čuješ. Od šuma. Od buke. Od previše glasova. Od previše ljudi. Od previše događanja. Javljaju se u košmarima. Javljaju se u snovima. Javljaju se u momentima kada se budi glad. Kada se budi potreba da se iznova nahraniš. Da se najedeš. Da se napojiš.

Zovu gradovi, izazivaju.

Manipulišu. 
Šalju ti mirise. Šalju ti slike. Šalju ti priče. Šalju ti poziv. Provociraju kroz neotkriveno. Kroz neistraženo. Kroz sećanje. Kroz osete. Kroz priče. Neispričane priče koje moraš da čuješ. Kojim moraš da se hraniš. Kroz koje moraš da putuješ. Zovu neprimetno, a očigledno. Zovu primetno, a suptilno. Zovu kroz ulice, zgrade, drveće. Mirise, ukuse, poglede. 

Ako se ne odazoveš, eto ih u košmarima. Da iznova traže, zahtevaju, uslovljavaju. Mole, zovu, prizivaju. Da se vratiš. Da nastaviš. Da produžiš. 

Ako ne zagrizeš jabuku, 
ostaćeš u košmarima –
gladan. 

.. (jer) grad taj među dva mora i dva kopna, (…) kamen najskupoceniji u prstenu vaseljenskog carstva  … zove da se okrepiš.  

Uz čaj ili kafu. Limun tortu ili čokoladni puding. Uz more ili tlo. Uz vodu ili zemlju. Uz građevinu ili pogled.  

Ako ne zagrizeš jabuku, 
ostaćeš gladan – 

Pogleda 
– u koji kad jednom utoneš, stalno ostajao bi.
Mesta 
– gde se jednom odmoriš, već ostao si.
Tišine 
– u koju kad se jednom utopiš, ostaneš. 
Građevine 
– u koju jednom kad uđeš, ne odlaziš.

Trenutka 
– koji kad jednom daš, uvek ostaješ. 

Večne su šetnje gradom. Istanbul.