Vrućina je pekla oči. Grizla kožu.
Prašina se lepila po licu. Stapala sa telom. Postajala telo.
Ulazila je u pore, bore i ožiljke.
Slivao mu se znoj sa čela.
Imao ih je mnogo. I bora i ožiljaka. Nekih se sećao, neke je vreme pojelo.
Mnoge je priče mogao ispričati o njima.
Ili izmisliti. Šta god da je izabrao, bila bi to priča vredna pažnje. Priča za koju se ne zna da li je izmišljena ili stvarna. Za koju se ne zna kada stvarnost pretvara u izmišljotinu.
Samo jedna reč mogla je da promeni tok.
I Izmišljena je postajala stvarna. Svaki put mogla bi biti ispričana drugačije. Umesto da završi tragično, mogla je da ide u drugom pravcu. Da ode u drugom pravcu. Kada je umesto predloga birao veznik, dobijala bi drugačiju završnicu.
Mogao je da priča te priče na mnogo različitih načina.
Radnja je mogla da zavisi od spremnosti slušalaca da odu izvan zamišljanja.
Bilo je tu vremena za pričanje priča.
On je imao vremena za pričanje priča. Znao je priče koje su mogle da izmere vreme. Ne zbog dužine pripovedanja. Ne zbog tematike. Zbog tačke postojanja jer vreme nije moglo da se uhvati. Moglo je samo da se doživi. Gde Sada prelazi u Nekad, a Nekad nikad ne postane Sada. To su dobri uslovi da se (d)oživi vreme. Da se kreiraju slike u glavi. Da slike zakorače u vetar i odu zajedno sa peskom. Da ih vetar oblikuje a pesak proguta. I pošto se utope u prašinu, vetar da ih ponovo nosi. I nisu te slike bile klopka mašte samo za pripovedača, već i za slušaoce. On je mogao da bira koju sliku želi da stvori, a slušaoci su mogli da biraju koju sliku žele da ožive.
Nisu se te slike morale poklapati. Ali mogle su da mere vreme.
Da oživotvore trenutak.
Da je imao ko da ih sluša. Zamisli. Oživi. Obuje im čizme, iscrta putanju i pusti niz vetar. Da je imao ko da ih sluša, bile bi te priče putanja za one koji su bili spremni da krenu. Da je imao ko da ih sluša, bile bi od krvi i mesa. Ali nije imao. Ne zato što nije bilo slušalaca. Bilo je slušalaca, ali nije bilo prisutnosti.
A bitka sa vetrom je perpetuum mobile.
Vetar nije dopuštao koračanje. Vetar nije nosio samo pesak, nosio je i misli. Odnosio je pažnju. Zamrzavao pažnju. Pažnja bi se zamrzla u prizor. Ostajali bi i po nekoliko minuta utrnuti u svojim zamrznutim prizorima. Prizorima koji su pokazivali samo deliće priče. Delići priče kočili su se u praznim pogledima. Pogledima koji su se grčili kao telo u fetusnom položaju. Pogledima koji su šibali poput besnih konja kroz oči pripovedača. Ulazili i prolazili kroz usta. Kroz reči. Cepali na slogove. Jeli slova kao što sunčev zrak jede kap vode.
Nema borbe sa vetrom, znali su to.
Jedan glagol na mesto imenice vraćao bi priču u prošlost, znali su to.
Bili su u priči koja je gubila mogućnost da uhvati trenutak, i to su znali.
Priča koja je pričala sama sebe. Utvara.
Takva priča bi se komešala u vazduhu, bez pravca i smera. Lebdela u izmaglici razumevanja i smisla. Igrala derviški ples. To što je pripovedač izgovarao, nije se više moglo uhvatiti smislom. Izmeriti. Pripovedač je gubio kontrolu nad radnjom. Oni su bili kreatori, tumači, prevodioci. Ali režiser je bilo vreme.
A oni nisu bili spremni.
Te utvarne priče su se kretale unazad. Te su priče merile vreme unazad. A niko nije želeo da ide iznova kroz vreme koje je prešao. Prošao. Prevazišao. Nije želeo da se vraća. Da korača kroz slike. Da budi osećaje. Vraćanje nazad, nije vraćanje u poznato dok režiser je vreme.
Bili su oni kreatori, tumači i prevodioci, ali nisu bili spremni.
Putnici nisu bili spremni.
Spreman je bio vetar. Vetar bi podizao pesak a pesak bi gutao trenutak. Jeo životne čestice trenutka. Njihove bi oči jurile kao insekti pokušavajući da uhvate te čestice. Ali spoznaja je zahtevala pažnju, a njihova je bila zamrznuta. Zamrznuta u prošlosti, te je pokretanje očiju bilo samo refleks.
Uz razigrani vetar, dan je bio paklen. Svi dani su bili pakleni. Vrelina je bila nemilosrdna. U tim danima, i noć je bila paklena. Dane koje nije mogao da izbroji. Dane već odavno nije ni brojao, nisu se dali izbrojati.
Brojati dane jednako je besmisleno kao brojati zrnca u pesku – mislio je.
Jednako besmisleno kao pričati priče vetru.
U takvom se trenutku ne pričaju priče.
Pričati priče jednako je besmisleno kao brojati zrnca u pesku – mislio je.
Mislio je o tome kako su im se putevi ukrstili. Nije mogao da se seti. Sećanje je odlazilo sa vetrom i peskom. Moglo je to biti i izmišljeno sećanje o putu i putovanju. A taj put bio je sinonim za umor. Umor je mogao da oživi, da doživi. Umor je možda i jedino čega se sećao od kad je pošao na put. Taj umor nije imao dužinu, već dubinu. Dubinu snažnu kao užas pogleda u daljinu kroz pustinju koja se prostire u nedogled. Snažnu kao kod besnog, gladnog psa koji kida meso.
Na tom se putu umor nije video na njegovim cipelama.
Umor je disao iz tela. Umor je živeo za sebe, dobijao svoj oblik, pravac, putanju. Sa svakim udisajem, bivao je jači, žilaviji. Sa izdisajem, dalji i neznatiji. Dalji ili jači, bio je sveprisutan.
Sa tim je mislima koračao ka mestu sastanka.
Obamrlost ruku činila ga je višim i žilavijim nego što zaista jeste. Iz daleka, ko ga je mogao videti, pomislio bi kako su mu ruke nesrazmerne u odnosu na telo. Duže nego što bi čovek njegove visine mogao da ima. Taj prvi vizuelni doživljaj njegove pojave nije se uklapao sa hitrošću koraka koji su teglili gornji deo tela. Nepoklapanje je bilo očito. Kao da su neki delovi tela višak, ili da su zašiveni. I sam se pojam o telu mogao izgubiti, kada bi ga neko posmatrao. Telo se gubilo, ali je disala prisutnost. Pomalo maglovita i mutna prisutnost. Takav bi doživljaj imao neko da je mogao da ga vidi. Da neki delovi tela, praćeni čudnim pokretima, nisu izgledali zalepljeno. Imao bi osećaj nedokučive prisutnosti. I bio bi to zagonetan prizor na nepreglednom putu. Prizor koji oslobađa misteriju.
Doista, put ispred njega činio se nepreglednim.
Nedostižnim. Put koji nema kraja, ni početka, iako je imao jasan pravac. Pravac od tačke A do tačke B. I na tom putu, on je hrlio krupnim, užurbanim koracima napred, kroz pesak koji je vetar dizao, gledajući u daljinu. I što je duže i svesnije gledao, ubrzavao je korak.
Kasnio je.
Pustinja je progutala ideju vremena. Nije mogao da oceni koliko kasni.
A kasnio je.
I dok je ubrzavao, vetar je šamarao lice, ali prijalo je. Bio je to vetar koji razbija prepoznatljivu sablasnost vrelog poslepodneva gde senke postaju mnogo više od priviđanja. Gde prizori postaju zamka za čula.
Znao je da se približava kada je mogao prepoznati tupo škripanje zarđalih šarki. Nazirao je i kolibu u koju je hrlio, koja je prijatno dozivala svakog prolaznika. Koliko je njih otvorilo ta vrata, pomislio je. Koliko je čulo isti šum vetra? Koliko je bilo gladno za skloništem od sunca?
Kasnio je, a nije voleo da kasni.
Ipak znao je da će stići u pravi čas. Ta ga je misao bodrila dok je sve učestalije brisao znoj i prašinu sa čela.
Bol u levoj nozi se pojačavao. Zbog tog bola telo je izgledalo utrnuto.
Možda je jedini i dolazio.
Ta utrnutost, očiglednija nego ranije kada je mogao da korača a da ne grči vilicu, je kočila pokrete. Koleno nije mogao da savije. Delovalo je kao da su mu mišići zgrčeni. Prljav od prašine, preplanuo od sunca, i ispijen, jedva je vukao i zdravu nogu koja ga je podsećala na bol u povređenoj.
Na početku su se sastajali jednom mesečno.
Od njih sedmoro, prošli put ih je bilo petoro a sve ih je manje dolazilo. Neke je ljude video samo jednom. Sa nekima razmenio par rečenica svega nekoliko puta. Ako mu je računica dobra, sad će ih doći dvoje. Ako svi stignu na vreme. Ako se uopšte izbore sa idejom vremena i dođu, mislio je.
Njegov prijatelj nije bio na ćošku kako je bilo dogovoreno. Na mestu gde su se uvek sastajali. Ne ide svako lako kroz sunce. Taj se put bira, nije onaj kojim svako kreće. Nije mu bilo preostalo ništa drugo nego da krene sam. Kasnio je jedino zato što je čekao da se on pojavi. Čvrsto je stiskao sat u džepu. Možda je Jozef uhvatio vreme, a možda je vreme uhvatilo njega – mislio je. Njegov prijatelj Jozef nije bio pričljiv tip. Nije imao ni lice na kojem bi se mogao ocrtati osećaj, prepoznati neka emocija. Njegovo je prisustvo bilo prijatno, disalo je bez reči. Kad kad bi samo klimnuo glavom i to je bilo dovoljno za sagovornika. Sa njim je bilo uživanje ne pričati. On i Jozef su često pričali o vremenu nepričajući. Gledao je, sa nadom, u pravcu iz kojeg bi se, da je sve po dogovoru, pojavila Jozefova figura. Niska, okrugla, i prijatna pojava. Ali vrućina je bila nepodnošljiva. Grizla je kao kiselina. I krenuo je sam.
Okolnosti su se brzo menjale. Niko to nije smeo da izgovori naglas. Promena je kočila vreme. Ubrzavala procese. Ubrzavala propadanje. Premišljanje. Osvešćivanje. Razmišljanje o promeni bilo je suvišno. Promena je bila očigledna u dubokim, zaleđenim pogledima. Videla se u očima. Očima su prenosili uznemirenost. Ti isti pogledi su pričali više o prestravljenosti nego što bi neka reč, da su je mogli naći, uspela da dočara osećaj. Pričali su često o apatiji koja ih je sve obuzela kada je nestao Major. Pričali su bez reči o toj apatiji.
On ih je sve okupljao, bodrio, podržavao. Bio je optimističnog karaktera. A možda se on najviše plašio. Jedan je od prvih koji su stigli stoga je ulivao poverenje. Znao je da uteši i podeli koju životnu mudrost.
Prošlog su puta našli samo njegove stvari u kolibi. Na stolu – kapu i torbu.
Major je prvi sedao za sto. Kada bi seo i spustio torbu na sto, uzimao je papir i olovku. Uvek su na stolu stajali kapa i torba. I papiri. Na tim papirima on je počinjao da piše. Molbu, vapaj, omaž, zahtev. Mogli su to nazvati bilo kojom rečju, bilo je to presvega pismo.
Njegov rukopis je bio najčitkiji i najlepši, da je nekome to bilo bitno.
Reči koje je birao su uvek imale egzistencijalni dodir. I nisu bile odrične. On nije znao da piše u negaciji a znao je da bira te reči najbolje jer bio je najstariji i najiskusniji. Njegov odlazak je označio novo poglavlje. Bili su sigurni da je to početak. Svršetak. Da je rupa toliko duboka da svetlo ne može pokazati put. Da ne postoji svetlo. Da i ne treba da postoji. Da ne postoji izlaz. Da ne postoji ni kraj. Već samo tišina. Takva tišina u kojoj se čuje kako se disanje usporava, pluća stežu. Takva tišina koja menja formu.
Sat je stao.
Bio je to stari sat koji nije pokazivao dobro vreme. Zgrabio je kvaku i polako otvorio vrata. Izvukao je sat iz džepa. 14:15h.
Kasnio je.
Opet, sve je isto.
Zakoračio je a za njim vrata su se zalupila. Prašina se digla.
Na sredini kolibe, drveni sto i četiri stolice. Na stolu, kapa i torba. Hrpa pisama koje nisu stigli poslati. Nikada nisu uspeli saznati adresu.
Pisali su uvek istoj osobi iako nisu znali kako se zove. Nisu znali kako da je oslove. Mogli su je nazvati bilo kako. Ime je bilo sinonim za osobu. Bez imena, ona je mogla biti samo utvara. Kao i priča. Bilo je onih koji su znali to ime ali ti koji su mogli da se prisete, oni su prešli u formu izvan vremena. Njima, u njihovom obliku, jedino je ostalo da pišu pisma.
Pisali su ih svakodnevno. Nije se znao broj napisanih pisama. I svako je pisao. I niko nije znao koliko je pisama napisao. Koliko je istu misao oblikovao u druge reči. Koliko su sve reči imale isto značenje. A značenja su i odlazila sa njima. I sve ih je više odlazilo. Mnogi su odlazili, a broj pisama, papira, olovaka, reči i misli se povećavao. Što ih je manje bilo, sve je više misli pretočeno u reči i utisnuto na papir. Pisali su i kada olovke nisu mogle pisati, pa su ostajali samo tragovi na papiru. Beli kao i papir.
I tu su i ostajala, na stolu, razbacana i neposlata. Jer nisu znali ni ime ni adresu primaoca.
A pisali su svakodnevno.
Izvukao je stolicu i seo. Spustio sat na sto. Naslonio se na naslon stolice. U tom iskrivljenom položaju je bilo neke prijatnosti, te je stavio ruke iza glave, pridržavajući je. Gledao je ispred u prljav prozor. Gledao je i u plafon nekoliko sekundi. Iz desnog je džepa izvukao paklicu cigareta i šibicu. Ima se vremena za još jednu, mislio je.
Vukao je dim polako. Ispuštao još sporije.
Gledao je u torbu. Pa u kapu. Razmišljao je kako nikad nije saznao kako se Major zove. Ali nije ni Major znao svoje ime. Mogao je da izabere bilo koje.
Osetio je bol u kažiprstu.
Cigareta je dogorevala i filter se palio. Ugasio je na podu, u prašinu i pesak. Uzeo pismo sa stola i izašao napolje. Sunce je i dalje gorelo. Vrata su škripala. Vetar je nosio prašinu.
Gledao je u daljinu.
Ne preostaje ništa drugo nego da krenem napred sam – mislio je.
Zakoračio je. Koračao je sve brže, i potom je počeo da trči.
Nije bilo bola u nogama. Nije bilo bola u telu. Samo prijatno šibanje vetra.
Jednu priču mora napisati do kraja – mislio je.
Sve brže je trčao a vetar je sve jače šibao. Prašina bila sve gušća a sunce sve udaljenije. Vazduh je bio opijajuć. Ko je mogao da ga vidi pomislio bi da je srećan dok trči. Bilo je nečeg katarzičnog u njegovom trčanju i on je to osećao. Bilo je nečeg oslobađajućeg u menjanju forme. Koraci su mu bili lagani i ujednačeni. Dok su mu stopala više upadala u pesak, koraci su bili sve lakši. Telo je postajalo sve lakše. Mišići opušteniji, ruke laganije, glava lakša. Misli bolje. Dok nisu sasvim nestale.
Da je neko pogledao u daljinu, ne bi video njegovu siluetu.
Video bi tišinu. Ali nije imao ko da gleda.
Tišina je posmatrala.
Vrata su prestala da škripe.
