Scalae. Na italijanskom scale.
Ravne, krivudave, spiralne, drvene, metalne, betonske, kamene, čelične, staklene, keramičke, u boji, u vazduhu. Od kutija, od knjiga, od blokova, od ploča, od plastike, od cigle. Tobogan. Glavne, sporedne, prateće, koje vode gore, koje vode dole. Strme. Komunikacijski kanal između prostora. U prostoru. Prečica. Najduže su pored pruge u Švajcarskoj sa oko dvanaest hiljada stepenica raspoređeno u hiljadu i sedam stotina metara. Tri hiljade i trista trideset i tri kamenih stepenica u budističkom hramu u gradu Misato u Japanu. To je tri hiljade i trista trideset i tri koraka.
Hoćeš li brojati?
Bilo da se penješ ili spuštaš, uvek na putu si. Uvek brojiš. Vode te ulice. Grad kreira tvoju putanju. Svaka misao o svesnom pravcu ili izboru koraka, upitna je. Ulice vode, u njima se gubiš i pronalaziš. Gubiš, da ne propustiš priču koju moraš da čuješ. Pronalaziš, kad se koraci tvoji prilagode.
Jer sparno je u senkama. Nebo je vedro. Skriva se Sunce. Prigušena je dnevna svetlost senkama. U toj toploti oseti se težina. Težina misli u prostoru.
Nije lako disati u senkama. Ne kradu samo deo vazduha, kradu i deo vremena. Osvežavajuće je u ulicama, na momente, gde biljke rastu iz fasada, kanala i kapija. Gde oživljavaju kamen. Sakrivaju godine, pukotine i tromost. Čine da spust traje duže, postojanije.
Glasovi se mešaju sa podnevnom vrevom i senkama. U njima, sudaraju se sa zgradama. Odjekuju iz susednih ulica. Odzvanjaju. Muzika se skriva između zgrada. Ti prijatni tonovi podsećaju na klavir.
Glasovi plešu sa muzikom koja se udaljava koliko se koraci približavaju.
Toplo je.
Ulica je mnogo. Sve kratke su, uske i krivudave. Granaju se i prepliću. Mešaju i presecaju. Počinju i završavaju. Lavirint. Pametna prostorna organizovanost.
Bilo da se penješ ili spuštaš, koraci su spori.
Spori jer zapisi koje otkrivaju traže pažnju.
Spori jer traži se usmerenost.
Spori, jer izmešteni iz rutina, traže tišinu da bi se otkrili.
Nisu to obični koraci. Nisu to pokreti udova. Nisu to udovi koji se mehanički pomeraju, podižu i spuštaju. Sporost nije odsustvo brzine. Nije prazan hod koji remeti. Nije hod u kojem je energija odsutna. Udovi nisu umorni, natečeni, nabrekli. Stopala ne bride od težine kamena. Od oblika pločnika. Od usijanosti betona. Od težine vekova. Spori su u pažljivosti. Spori su u tihosti.
Spori koraci se stapaju sa cestom.
Prislanjaju na izbočine. Preskaču rupe. Krpe napukline. Odmaraju se na mermeru. Žare na betonu. Ulivaju u zemlju. Nose granje i lišće. Gaze plodove i cvetove. Igraju sa prašinom. Tabaju po opušcima. Čitaju jucerašnje dnevne novine. Ili današnje?
Jesi izbrojao?
Bilo da se penješ ili spuštaš, pogled uvek isti je. Izmiče čulu vida. Izmiče ti. Oči ne gledaju, već primaju slike. Izlišan je opažaj koji se smešta u ogoljenu pojavnost. Gleda se sećanjem. Tek u tom prizivanju, oseti se prijatnost. Tek sa poslednjim korakom, oseti se prizemnost.
Scalae. Na italijanskom scale.
Stepenice su široke, tamne i prazne. Prazne u prisustvu ljudi. Hladne u ponoru. Žmarcima obasipaju telo. Zaklonjene od Sunca. Hladnoća je okrepljujuća.
Kamen je crn i blistav. Kamen je neravan i neravnomeran. Nelogično raspoređen. Izlizan od koraka, vetra i vode. Izlizan od malih, srednjih i velikih stopala. Širina stepenika veličine je prosečnog stopala. Dečiji korak bi srdačno primile. Malo stopalo izmiče pasivnosti. Kratak korak brz je. Negira slabost i mlitavost.
Stepenice ne trpe uzdahe, izdahe, znoj i inertnost.
Korak u radosti. To podnose.
Hladnoća je dobronamerna. Okrepljujuća. Najavljuje prizor.
Prizor je sakriven u rukama zgrada, kuća i zidova. Rukama štite ga od nepogoda. Čuvaju od tromosti i trošnosti. Prepoznao bi se zvukom, ako se pažljivo sluša. Prizvao bi zvukom zalutale putnike i prolaznike. Sakriven je u kamenu i od kamena. Utemeljen u postojanosti materije. Njenom prividu. Okolne zgrade su bledo žute, isprane. Umorne.
Od direktnog udara Sunca, teško je disati. Neudobna otreženjenost u vrelini nije se mogla ranije prepoznavati.
Vrata su drvena, teška. Podsećaju na kapiju. Ne otvaraju se, već pomeraju težinom ruke. Masivna kvaka nije upotrebljiva, ukras je i dekor. Lepo je misliti da stojiš ispred drvene kapije. One uvek prizivaju nešto ukorenjeno u tajni koja se nazire tek iz mraka. Koja izlazi iz tmine. Dodir ruke na vratima čini da pomisliš da se otvaraju mišlju. Stojiš ispred kapije. Stojim ispred kapije. Stojim u mraku.
Opijenost je prestala.
Jasnoća je prisutna.
Miris je vremena.
Pogled je izazov.
Skulpture su masivne.
Kreću da izlaze iz tmine.
Utrkuju se koja će pre da ispriča svoju priču. Koja će pre da postavi zagonetku. Putovanje kroz istoriju. I sve pružaju ruku, spremne da vode, zavodljivog pogleda, pomalo ciničnog. Govore tiho, ali su glasne. Pitaš se šta hoće. Gde žele da odvedu i koliko će put da traje. I šta kad se vratiš i da li se vraćaš i kako se vraćaš. Pitanja su retorička. Izbor je određen i pre pravca kojim kreneš. Pre nego što vidiš putokaze. Svetleće reklame.
Na delu je prećutno razumevanje.
Odustaju da vuku ti ruke. Znaju. Vidi ti se na licu. U pokretima tela. U uznemirenosti očiju. Ishitrenosti koraka. Prestaju da traže pažnju. Puštaju te, do narednog puta kad bićeš njihov dobronamernik. Prestaju da zovu.
Prepuštaju te.
Strpljivo, tvoj saputnik te čeka. Dok ti oči lutaju po unutrašnjosti građevine. Dok ti koraci deluju neusmereno. Dok ti pogled traži. On čeka. Da se pogled usmeri. Da se oko centrira. Da se zenica raširi. Da se udah zaustavi. Da telo utrne. Da prisutnost preplavi. Da se pogled oslobodi kad se prepoznate.
I taj momenat koji čekaš, tu je. Prostor nestaje jer vremena nema. Vreme se ukida jer misli nema. Gracioznost sa kojom je skulptura izvajana smešta te u vanvremensko.
Spuštanje dole, penjanje je gore.
