Pitao se da li da se prepusti.
Pomišljao je na to prepuštanje jer su mu prsti već dugo bili savijeni u istom položaju. Grčili se pod pravim uglom.
Nokti su prodirali sve dublje u mokro drvo od težine tela.
Nosili su čitavu težinu tela.
Nije ih više osećao kao svoje. Kao delove tela.
Obe šake kao da su bile zavarene, učvršćene i zalemljene za kosti podlaktice. Prsti su mu bili utrnuli i delovali su beživotno. Zbog hladnoće, izgledali su promrzlo. Beli, bez krvi.
Jer krv se slivala u nadlaktice različitim ritmom. U naletima, velika količina krvi bi se sjurila iz šaka do laktova. I u laktovima se zadržavala, intenzivirajući bol. Vukući telo dole. Jače. Jasno su se ocrtavale vene i kosti u šakama.
Telo se predugo nalazilo u toj ukočenosti.
Od tog istog položaja, mišići na rukama su se grčili, nekontrolisano. Pulsirali i brideli.
Koža je bila nadražena od priliva krvi. Stopila se sa kostima.
U kom stanju je bilo telo, nije ni mogao da vidi.
Oči su mu dopirale samo do delova šaka i zglobova koji su bili vidljivi iznad vode. Prostor između skakaonice i površine vode bio je svega tridesetak centimetara.
Sem vode u daljini, i vode oko njega, ništa drugo nije mogao da vidi.
Glavu je držao zabačenu unazad da bi mogao da diše, tek toliko blago pomerenu da bi mu nos bio iznad vode. Vrat mu je utrnuo, isto kao i šake i prsti. Predugo je glava zauzimala isti položaj.
U toj tišini, lako bi mogao da čuje pucketanje kostiju.
Bio je svestan da se ne sme pomerati. Počeo je i da se pribojava da okrene glavu. Morao je samo da ostane koncentrisan na sporo disanje.
Sa udahom je bilo lako.
Izdah je bio problem.
Sa udahom je dobijao snagu. Zamišljao je da su mu prsti i šake jače.
Da može da održi kontrolu. Bilo je lako zamisliti.
Sa izdahom bi klonuo.
Odustajao.
Telo se blago njihalo u vodi. Iako je izgledalo kao da se ne pomera, telo se polako i tiho njihalo napred i nazad, talasajući vodu, sporo. U tom položaju, telo mu je potpuno bilo ukočeno.
Druga čula su mu postajala dominantnija.
Kako je gubio osećaj fizičkog tela, mogao je da čuje dubok glas vode koji je dolazio. Dopirao do ušiju zbog položaje glave. Zbog tog glasa je i uspeo da prepoznao tiho pomeranje tela.
Ono što ga je prestravljivalo bili su ledeni otkucaji srca koji su otkrivali u kakvom je strahu. I panici. Paničio je jer to nisu bili samo otkucaji. Duboki, tupi udarci dolazili su iz dubine vode i kratko i brzo odzvanjali u grudnom košu. U trzajima.
Poput zvuka ratnih bubnjeva koji se odjednom pojave na čistini, na poljani pred početak bitke.
Agresivni i razdraživi. Stizali su nemirno iz ponora, probijali se do vrha, nepozvani, nimalo milozvučni, niti prijatni. Igrali u svom taktu, proizvodeći muziku. Kako se takt ubrzavao, grudni koš se cimao i trzao. Podizao. Nekontrolisano.
Sa podizanem i spuštanjem grudnog koša i voda kao da je uspevala da prodire u unutrašnjost tela. Sa svakim kontaktom sa telom, pravila je kratke i brze rezove, poput noža. Hladne. Probao je da ne razmišlja o tome. O toj utrnutosti i tim hladnim rezovima. Da ne obraća pažnju na podizanje i spuštanje grudnog koša. Da se ne obazire na blago njihanje tela.
Kada nije bilo tih misli, iznova je razmišljao koliko će mu šake izdržati.
Koliko još ima snage u prstima.
Kada će var pući.
Kada će se prsti odlepiti.
Pogled gore mu je pravio problem druge vrste.
Sa drveta se slivala voda. Nekontrolisano bi počeo da trepće očima pokušavajući da predoseti kada će ga kapljice vode pogoditi u oko. Slivale su se pod uglom koji je direktno pogađao unutrašnjost oka. Veličina kapljice odgovarala je veličini njegovih zenica. Posmatrao bi kako se voda grupiše na drvenoj površini u kap i kako se odvaja od površine, menja oblik u padu, uliva u oko, razliva u zenici i dok se sliva beonjačom, prekrivajući je u potpunosti, ostavlja pogled zamagljen i u tom momentu mu se slika duplira. Peckanje i svrab dolazi potom. Stiskanje kapaka ne pomaže.
Sve što može da uradi je da stisne vilicu jače i izdrži.
Uskraćen za pogled, zatvara oči nadajući se da će u mislima napustiti govor vode, zvuk bubnjeva iz ponora, osećaj utrnutosti i hladnoću i da će ipak uspeti da izdrži još nekoliko minuta.. Ili sekundi.
O vremenu se nije moglo razmišljati iznad vode, na skakaonici.
Ni o minutima. Niti o sekundama.
Ne poznaju svi vreme na linearan način.
Osećaj vremena se definiše drugačije. Drugim kategorijama, poput prisustva ili odsustva svetlosti, toplote ili hladnoće. Sunca ili meseca. Sporog ili brzog strujanja vazduha, prolećnog ili zimskog vetra. Ili po kategorijama gladi ili osećaja opasnosti. Po sredi može da bude i miris. Miris hrane Ili pak zvuk, toliko suptilan, nem, neprimetan. Kretanje tla ili pokreti u daljini proizvode osećaj vremena kao i kazaljke na satu. Receptori su različiti. Iznad vode ne postoji linearno poznavanje vremena uslovljeno pamćenjem i recikliranjem sećanja.
Otuda nema ni prostora.
Ono što može biti drvena skakaonica, nekome je trulo, mokro, neživo drvo. Za nekoga je to podloga blizu vode. Ili tlo.
Za nekog zvuk vode ili miris truleži.
Neuobičajena podloga. Neuobičajeno je i merenje vremena. Nije živo drvo a nije ni zemlja. Ni humus. Nije mokro u utrobi. Nema uobičajenog podzemnog kretanja. Ili zujanja i strujanja vazduha. Ne struji i ne govori na isti način kao podloga u unutrašnjosti šume. Tu je svačiji korak poznat. Tu se zna kako se korača po tlu a kako po granama. Tu se zna kako se beži po lišću ili skriva u deblu. Zna se da li je korak dobronameran ili ne. Svaki pokret se prepoznaje. Svako grebanje kore drveta namenjuje se nekoj akciji. Nekome. Prećutni dogovori tu su na delu. Tihi dijalozi koji su sveprisutni. Koji upozoravaju one koji čuju i zatiču nespremne one neoprezne. Borba je tu na delu. Nemilosrdna ali pravična. A kad se iskorači iz te poznate ušuškanosti, pravila nisu ista. Borba je nemilosrdnija. Nema upozorenja, predosećaja, ni skloništa. Nema ni bežanja ni bega. Ne čuju se koraci koji se bliže. Nema se vremena za taktiku ili plan. Ni pomagala, ni dogovora. Ni reakcije kada se nađete oči u oči sa neprijateljem.
Postoji intenzivirana prisutnost u ukočenosti.
Postoji intenzitet radnje. Povorka gladnih kreće se brzo i odlučno pokazujući u svojim pokretima veštu strategiju borbe i napada. Sam, nezaštićen i nemoćan, pogleda usmerenog ka mravima koji su se približavali, pauk je stajao ukočen, na ivici, razmišljajući da li da napravi jedan korak nazad i prepusti se vodi.
Voda je i nemilosrdna i dobronamerna.
